Jezik i mentalno zdravlje-Srbija danas

Već odavno stručni ljudi su zapazili  da postoji „unutrašnji govor“. U novije vreme su zapazili da taj „unutrašnji“ i nije baš sasvim unutrašnji. Zapazili su da pri razmišljanju u manjoj meri rade  govorni organi – rade pomalo, slabo ali rade.
Tako nam izlazi : mislim –  razgovaram sa sobom. (iskreno rečeno to zapažaju svi koji umeju da misle.)
Ako razgovaramo  težimo da se služimo govorom(jezikom) koji nam je najbliži  i koji nam je urodjen tj. prirodjen. To je DIJALEKT. To je govor PSIHE.U ovome pravcu pisao je Aleksandar Belić  još pre par decenija. U drugim delovima sveta bilo je više istaknutih iatraživača.Svi oni pojmove Lingvistika i Psiha tretiraju zajedno.
To zajedništvo bi moralo važiti i za naše daleke pretke  koji su počinjali da govore  pre više hiljada godina. U tako dugom periodu reč je postala deo genetskog nasledja i to u različitim oblicima u medjusobno udaljenim etnogrupama. Tako su se svakako razvijali i različiti načini mišljenja i govorenja.
Ali, svaki govor je odgovarao SVOM načinu razmišljanja a ne tudjem. Dete po rodjenju niko ne savetujie da treba da nauči da govori .Ono progovara samo ali stimulisano okolinom.
Dakle, radjamo se kao  „govorne“ tj. gramatičke ličnosti.
Najpozantiji istraživači govora i mišljenja:
Lurija: Psihički procesi se odvijaju na osnovu govora……ponavljanje besmislenosti dovodi do KONFLIKTA  SA  RAZUMOM…..značenje reči je osnovno ORUDJE MIŠLJENJA.
Vorf: Jezik sadrži jedan Životni Stav, on je zaledjeno iskustvo.
From:  Retko dospeva do svesti ono Osećanjue za koje jezik nema Posebnu reč.
Levi:  Kultura i društvo mogu se svesti na jezik.Jezik je izvan volje pojedinaca.
Fuko:  U nesvesnom se analizira.
Vajt:  Simboli u obliku reči unose kontinuitet u iskustvo.
Čomski:  Struktura rečenice je Prisutna u umu, odražava osnovna svojstva misli.
Sapir:  Doživljavamo onako zato što jeziki običaji  stvaraju predispozicije.
Aleksandar Belić:….mišljenje je posrednik u jezičkim procesima….bez mišljenja nema jezika u pravom smislu te reči…veliki deo  jezičkih pojava vrši se u potsvesti….u potsvesti se produžavaju oni jezički procesi  koji su nam poznati iz jezičkog razvitka  u svesnoj upotrebi….ne može biti jezika bez mišljenja….jezik služi mišljenju…u svesti (potsvesti) čuva se  dobijena jezička gradja…..sva uopštavanja ili stvaranja u jeziku su potsvesna…to su tkz. zakoni stvaranja jezika – to ide bez volje…..potsvesni duhovni rad izdvaja nepromenljivi deo reči i formira nove reći.

Navedena zapažanja nas upućuju da će nam verovatno psiha otkačiti ako ne poštujemo svoj od davnina urodjeni  oblik govorenja , tj. ako ne poštujemo („primitivni“) dijalekt. Tako nam izlazi da zvanični državni jezik  treba da je proizvod dijalekata.
Jezik, govor unet sa dugog geografskog područja  unosi zabunu u starosedeoce  jer nije proizvod genetskog nasledja.
Takav narod nije u stanju da vodi brigu o sebi, da se razvija . da se brani.Lako ga je navratiti na zlo, na ličnu štetu i nepoštovanje sebe. Takvom narodu se dešava da ga na medjunarodnim skupovima zastupaju došljaci crveni okupartori u svome a ne u njegovom jeziku.
Albanska strana govori jezikom koji je proizvod njihovih dijalekata.
Očigleedno je da jezik Hercegovine unosi zabunu u područje Drina – Timok.
Period od stotinak godina vladavine hercegovačkog govora  nije mogao uništiti genetko govorno nasledje. Zato smemo računati  da se domaći živalj  može „vratiti sebi“  uvodjenjem svog govora u javni život.
Pitanje je sada: Kako se kod nas studira lingvistika, psihologija , psihijatrija i čime se bave profesori tih struka u slobodnom vremenu. Smeju li ti ljudi uopšte bilo šta reći po pitanju mentalnog zdravlja a da  nebismo ponovo ratovali.??

JEVANDJELJE
Naši autori P. Ivić i V. Jerković u svojoj knjzi (131k) kažu da su u Dubrovniku slabo stajali  sa jezikom Raške i da su ćirilicom pisali „samo u nevolji“- 13.vek.
U Bosni i Humu pisalo se „bez raških primesa“.
„U svetlosti svega što je rečeno  jasno je da ima malo osnova za prihvatanje mišljenja  da je dubrovačka kancelarija u 13.v. bitinije uticala na razvoj ćiriličnog pisma … u Raškoj , i da je Dubrovnik tada bio važan kulturni centar (kad je reč o ćirilskoj pismenosti).U Dubrovniku se pisalo ćirilicom samo od nevolje  i na jedan neautentičan način. Proizvbodi dubrovačkih kancelara , prepuni pravopisnih i jezičkih grešaka, nisu mogli imponovati  logotetima po dvorovima s kojima je Dubrovnik korespondirao.S toga nije verovatno da su dopisi iz grada sv. Vlaha igrali ulogu uzora  čiriličkog pisma.

Sudeći po našem materijalu ,istina ni malo obimnom, Bosna je jedina oblast u kojoj se u 12. i 13.v. dosledno upotrebljavao bosansko-humski pravopis bez ikakvih raških primesa.

Po odnosu prema raškom pravopisu  spisi sa zapada nisu jedinstveni.Taj je pravopis prodro najviše u dubrovačku kancelariju , gde domaće tradicije nije bilo i gde je odigralo ulogu u povodjenju za raškom  kao glavnim partnerom u korespondenciji. Mnogo manje elemenata raške ortografije nalazimo u humskoj gradji (uzetoj kao celina) a sasvim malo u onoj iz Dalmacije , dok u Bosni humsko-bosanski pravopis ostaje netaknut.

Bilo bi odveć smelo tvrditi ,na osnovu ovako oskudnog  dokaznog materijala , da su osobine poznate kao raške postojale i daleko na zapadu , nasledjene iz davnina , nezavisno od nekog raškog uticaja. “
MIROSLAVLJEVO  JEVANDJELJE pisano je u 12.v. po želju  humskog kneza Miroslava. a za potrebe crkve zadužbine istoga kneza. Ako se već u Humu „pisalo bez raških primesa“ to nam izlazi da Nije Pisano u jeziku Raške.

SRBIJA  DANAS
Mentalno zdravlje pojedinca zavisno je od mentalnog zdravlja zajednice. Prosečan stanovnik Srbije mentalno je zdrav onoliko koliko zajednica ulaže u mentalno zdravlje  ne samo novca već i brige , entuzijazma i solidarnosti. Stanje je zasada loše i ne vide se pravci poboljšanja . Vidi se vrlo mala društvena pažnja u tom pravcu. Pored Ministarstva zdravlja široka zajednica  bi morala da nadje interesa  za obnovu i popravku mentalnog zdravlja. Celokupna zajednica mora da nadje snage za mentalni oporavak društva  ili će tragovi mantalnog zdravlja nastaviti da izčezavaju.
U svim disciplinama koje se bave mentalnim zdravljem prihvaćeno je da osoba koje nije mentalno zdrava  ne mora da bude mentalno poremećena.Može da bude u stanju trenutne krize koja je kratkog trajanja tj prolazna je.
Nedostatak lekarske dijagnoze mentalnog poremećaja još ne znači da je lice mentalno zdravo. Jednostavno, to lice se nije obratilo lekaru.
Pitanje je ; kada smatramo da je lice mentalno zdravo. !!
Tu je pre svega  težnja ka unapredjenju trenutnog stanja i ostvarenje svih potencijala koje pojedinac može da ima.
Ko je mentalno zdrav  taj oseća da je njegova ličnost uklopljena u nešto lošiju ali funkcionalnu sredinu i stalno pokušava da je promeni na bolje .
To lice sa dosta entuzijazma i doživljajem Misije obavlja taj posao  bez nagrade .Lično se oseća dobro po liniji najvažnijih životnih pitanja  i sposobna je za saradnju , tolerantna je.
GLEDANO OVAKO SLIKA SRBIJE JE SUMORNA.
Veliki broj ljudi ne obraća se lekaru te nema odgovarajuću dijagnozu ali živi u okviru velikih egzistencijalnih muka i ne pomišlja na nekakvo poboljšanje. Te mike nisu materijalne prirode  jer one potiču iz uverenje da Nema Nade .Smatraju da je trenutno stanje jedina mogućnost i jedina perspektiva, da je smisao nestao i da je svaka inicijativa besmislena.
Situacija je najteža medju mladima koji se,hteli ili ne, ipak ugledaju na starije pa im to postaje životna slika  – životni pojam.
Sve u svemu Ministrstvo zdravlja moralo bi da ispolji mnogo više entuzijazma i pozove širu zajednicu za popravljanuje psihe ovoga naroda.
vidi još; Jezik Srba.( rubrika Stari Srbi)