KRISTALNA NOĆ VOJVODINE

Vojvodina je imala svoju Kristalnu noć. Izmedju 15. i 16. oktobra 2014. godine, u Novom Sadu su kamenovani izlozi četiri pekare, ćevabdžinice i poslastičarnice, a jedna pekara je izgorela. Zapaljena je i jedna pekara u Somboru ,  kamenovane su tri pekare u Vršcu, bačena je jedna bomba i pucano je na  dve pekare u Staroj Razovi , kamenovana je poslastičarnica u Bečeju,  a zapaljena su i ulazna vrata džamije u Subotici. Svi navedeni objekti su ciljano i precizno prepoznati  kao preduzeća u vlasništvu Albanaca i Goranaca. Neposredno pre vojvodjanske Kristalne noći , mnogi mediji u Srbiji su svojom ratnohuškačkom i rasističkom retorikom stvorili atmosferu koje se ni Gebels nebi postideo: od sumanutih teorija zavere („Pakleni plan iz Tirane“, „Hoćemo rat sa Srbijom“) do prostog nazivanja Albanaca „džukelama“ jer to prodaje novinu. Sve ovo zbog, kad  bismo se šalili , mape “ Velike Albanije“ ispaljene iznad nekakvog loptanja , a koju se tek kasnije protumačilo i slabo razumelo. Inače, mape kakvih je u verziji Velike Srbije napretek u ovdašnjim pseudoistorijskim vlažnim snovima , pojedinim političkim programima, donedavnim državnim strategijama , te u mnogim ispraznim lobanjama koje se popaljuju na šatro veličinu.
I kolikogod se mnogi upinjali da u vonju sopstvenog uma razvodne i razblaže tu stvar , nije reč ni o kakvom vandalizmu ili huliganizmu, već o školskom primeru fašizma. Naime Kristalna noć je naziv  za pogrom Jevreja u nacističkoj Nemačkoj u noći izmnedju 9. i 10. novembra 1938. godine , kada su sistematski paljene sinagoge i razbijani izlozi radnji u vlasništvu Jevreja. Ovaj zloglasni naziv vodi poreklo od gomiletine krhotina i stakla preostalog nakon nacističkog orgijanja po jevrejskim malim i srednjim preduzećima. Istoričari navode da je ova noć predstavljala početak „Konačnog rešenja“ , odosno holokausta , zbog čega se Deveti novembar i obeležava kao Medjunarodni dan borbe protiv fašizma. To jest kristalna noć se u istoriji holokausta obično tretira kao ključna tačka prelaska ili zaokreta od dosadašnje antisemitske političke diskriminacije u fazi ogoljenog fizičkog nasilja. Kako tada protumačiti krhkotine stakla po betonu vojvodjanskih gradova stvorene etničkom i rasističkom mržnjom ?U svojoj suštini , istorija je neoriginalna kurva. Delom i za što su ljudi neoriginalni , banalni i prozaični stvorovi skloni otkrivanju tople vode jednako kao i logici mržnje, progona, ubistava i genocida.
Uz to , i ova vojvodjanska Kristalna noć je imnala istorijsku predigru, kao i u slučaju one nemačke. Nalik na evropski antisemitizam i „naučni rasizam“ koji su (od)igrali ulogu teorijske pripreme terena za potonji holokaust , identične prakse su bile na delu kada je reč o Albancima u Srbiji i Jugoslaviji. Eufemizam „Kosobo“ ili „Albansko pitanje“ je medju nacionalno ofarbanim intelektualcima i njima pretećoj kamarili vekovima bio jeftina varijacija na temu „Jevrejskog pitanja“ , motivisanog  teritorijalnim pretenzijama u duhu uvećanja „Životnog prostora“ . U raznim memorandumima , političkim manifestima, lažnim istorijama, medijskim propagandama i književnim delima , Albanci su dehumanizujuće  prikazivani kao nečistii nekulturni divljaci , zločinci, uzurpatori i moralni prevrtljvci. Naprosto , kao kulturno primitivni i biološki  niži sloj ljudi.
Na primer, Jovan Cvijić, akademik, svojevremeno je govorio o neophodnosti zauzimanja albanske teritorije zbog prava Srba na svoje „životne potrebe“, dok su Albanci bili za njega problematični rasni mešanci ili prikriveni Srbi. Zatim, za predsednika vlade Srbije Vladana Djordjevića s kraja 19. veka Albanci su bili tek  plemenski divljaci bez istorije , odnosno evropski „crvenokošci“koji spavaju na drveću i koje nije greh kolonizovati. Još jedan akademik, Vaso Čubrilović, izmedju dva rata skida rukavice i otvoreno predlaže masovno proterivanje Albanaca  kao „neprijateljskog i stranog elementa“. Ovaj učesnik Sarajevskog atentata i budući dekan beograskog Filozofskog fakulteta izložio je i fašistički detaljnu elaboraciju niza krvavo kreativnih tehnika i „sanitetskih mera“  za to. U osvrt Drugog svetskog rata , Ivo Andrić ,tadašnji ambasador u nacističkoj Nemačkoj takodje je pisao elaborate o iseljavanju Albanaca. Po izbijanju rata , logika holokausta je zadobila krila i spomenuti Čubrilović predlaže da se „planski nemilosrdno “ iskoristi ratno stanje  za definitivno „rešavanje manjiskog problema“. U vidu zvuči poznato ,koncentracionih logora, paljenja naselja, krčenja grobalja, oduzimanja imovine i istrebljenja Albanaca za koji bi organizovao zaseban komesarijat pri Ministarstvu  – poljoprivrede. Na čije čelo dolazi posle rata. U nešto novijem izlivu rasizma  u mozak, Albanci su (opet) za akademika i samo(pro)zvanog  „oca nacije“ Dobricu Ćosića bili socijalni ,politički i moratni talog tribalnog ,varvarskig Balkana“, u poredjenju sa „najdemokratskijim, najcivilizovajim i naj prosvećenijim „balkanskim narodom, Srbima. Nije daleko ni izjava legalno izabranog vodje nacije da će trebati vekovi da bi Albanija postala „normalna država“ iznete pre neki dan(26.10.14.). Sve ove ideje pratili su i sistematski zločini , kolonizacije i deputacije neposredno pre Prvog balkanskog rata, tokom Kraljevine  Jugoslavije , sve do neuspelog pokušaja „Konačnog rešenja“ u vidu etničkog čišćenjaq 1998.i 1999. godine. Jednostavno rečeno, u najvećem delu srpske istoriografije , kao i političke teorije i prakse , Albanci su ( bili ) Jevreji srpskog fašizma.
Medjutim,to ne znači da se ova logika sama od sebe izlila  preko Save i Dunava , niti da se u tome u Vojvodini nije saučesatvovalo. Devedesetih, kada su zvanični državni neprijatelji broj jedan bili Hrvati , staklo fašizma je zasecalo mnogo dublje u vojvodjansko medjuetničko tkivo. Uz odobravajuće žmurenje države , pri čemu su jurišne S.A. odrede činile paravojske Vojislava Šešelja i njegovih tadašnjih sledbenika. Uz telefoske potsticaje Noći dugih noževa , tada je mnogim hrvatskim porodicama iz okoline Novog Sada (Petrovaradina i  Sremske Kamenice) sugerisano da napuste svoje domove , što su oni bez mnogo razmišljanja o romantici vojvodjanske egzistencije i učin ile. Nešto brutalnije je bilo po sremačkim selima Hrtkovci (koje napušta 450 hrvatskih porodica), Novi Slankamen, Golubinci, Kukujevci itd, uz ubistvo ili nestnak oko 25 ljudi. Zatim , samo u Novom Sadu scenario kristalne Noći prema Albancima repriziran je u više navrata u narednoj deceniji: nakon hapšenja Veselina Šljivančanina 13  juna 1003.  odnosno nakon napada na kosovske Srbe 17.marta 2004.godine. Kada su , dok je gorela Bajrakli  džamija u Beogradu , bande novosadskih neonacista organizovale svoj napad na romska naselja. A bilo je tu i nasumičnih  spaljivanja ugostiteljskih radnji nevezano za crveno slovo u pravoslavno-političkom kalendaru, čisto da bi se imalo šta snimiti i staviti na YouTube.Zato su posebno iritantna navodna iznenadjenja i zaprepašćenja izazvana udobnim, seksi stereotipom o Vojvodini kao mirnoj salašarsko-konjušarskoj ravnici , te pitomim nobles Vojvodjanima koji balaševićevski multikulturno jure devojke sa čardaš nogama ili pak onanišu kroz trsku ili šaš.
Dok je ideja da je antialbanski fašizam morao doći negde izvana , od strane nekaakvih stranaca  ili dodjoša ,tajodje kulturrasistička u  svojoj suštini. Drugim rečima, sve one koji žmurećki drobe o tome da to sve ne može „biti pravi Novi Sad“  odlikuje ista ona logika o višoj ili nižoj rasi koja je u svom konačnom izrazu  proizvela gasne komore. Fašizma ima (i) u našim redovima i zato hajde da vidimo štaćemo sa tim.
Protiv ovog umskog i ubiljskog džubreta  delotvoran je jedino dosledni , nepokolebljivi i militantni antifašizam. Koji je u ovom društvu decenijama sakat upravo poput  nedavne i neslavne Parade poltronstva povodom slavnog oslobodjenja Beograda. Ili pratećeg crkveno-političkog i revizionističkog igrokaza o nekakvim čvrgama u bednom pokušaju nacionalizacije  antifašizma. Kada planski sakrivamo partizane , petokrake i Hej Sloveni , dok se stidimo politički nepodobnog Drugog svetsykog rata zato što je u dotičnom  bilo previše komunista , a premalo Srba. Dok su klerofašisti Dimitrija Ljotića , vladike Nikolaja Velimirovića i četnike Draže Mihajlovića uzdignute ne nivo legitimne politike i ideologije. Zašto onda iznenadjuje periodična „Polomiću izlogn od kristala“ hit-parada.? Potrebno nam je više znanja istorijske i sociopolitičke svesti o tome šta fašizam jeste i kako se protiv njega boriri. Lažni i neiskreni antifašizam kao kičoliki celofan za novo dodvoravanje Rusiji nije dovoljan., koliko je odvratan. Kristalna noć Vojvodine demonstrira sa kakvom lakoćom se klizi u fašizam u situaciji ekonomske i političke nestabilnosti , sistematski zalivenog neznanja i pseudoistorije., te koktela ličnih frustracija i impresija o sopstvenoj veličini. Albanske pekare po Vojvodini razbijaju (samo) huligani , vandali, šljam, djubrad i naprostto  ekipa za koju je epitet „stoka“ nezasluženi kompliment. Razbijaju ih fašisti , što je zbirni naziv  za sve ove etikete uzete zajedndo. Ali, uz jedan ključni dodatak : ponašanje pokrenuto logikom holokausta . Jer put od Kristalne noći do gasne komore Aušv ica samo je stvar logistike i stepena opšte socioplitičke skarnosti.Namera je  već tu medju nama.