Novina Danas piše o dualnom obrazovanju u Nemačkoj. To je školovanje tehničkih smerova sa obaveznom praktičnom nastavom ili drugačije rečeno o osnovama zanatske veštine – u radionici. Prevedeni tekst nije baš sasvim jasan ali vidi se da su i visoki stepeni obrazovanja u toj zemlji obuhvaćeno praktičnom nastavom.
Nemce to nije sramota, uče zanate i zato imaju razvijenu industriju. Tako djaci u srednjim školama kroz praktičnu nastavu saznaju šta će kasnije studirati – ako se već i za studije opredele.
Na to je upozoravao i Stipe Šuvar ali balkanska primitivna bulumenta nije shvatala pa zato danas imamo ogromne probleme sa obnovom privrede. O fabrici neumemo ni da razgovaramo.
Srednja škola treba da je protkana praktičnom nastavom u školskoj radionici.Iz pisanja novine vidimo da nemačke škole svoje srdnjoškolske učenike upućuju na praksu u preduzeća. Nemčka preduzeća i ljudi su drugačiji , ozbiljniji i to kod njih može. Kod nas to neće ići.To bi bilo propalo vreme- iz više razloga – ali zvanično registrovano kao nastava.
U svakom slučaju učenik izmedju svoje 15 i 19 godine koji pohadja stručnu školu treba da ima u školskoj radionici u svakoj školskoj godini oko 12 radnih sati nedeljno. Zvršetkom ove srednje stručne škole učenik može da radi kao monter, remontni izučeni radnik, rukovac uredjaja i postrojenja , laborant , saradnik na projektovanju, konstruisanju i sl. To je izučeno kvalifikovano lice „te i te“ struke.
Tu dosadašnja “ srednja tehnička “ škola gubi značaj.
Ko hoće da studira tehniku ali nema prethodnu praksu može da u obližnjoj školi završi kurs praktične nastave koji bi trajao bar pola godine.
Nemačku industriju razvili su osnivanjem malih preduzeća majstori a ne samoproglašeni intelektualci bez znanja šta je to fabrika.
Škole sa praktičnom obukom („industrijske škole“) imali smo i pre više decenija i one su davale pismene radnike potrebnih profila. Takve škole su osnivale zajednice preduzeća odredjene struke ili najveća preduzeća. (EPS, PTT, Ivo lola Ribar i sl.) To nisu bile škole učenika u privredi (ŠUP) jer se zanatska veština učila u školskoj radionici pod nadzorom NASTAVNIKA PRAKSE. To su bili Majstori vaspitani gradjani i čija je gradjanska pristojnost bila na nivou ostalih nastavnika (bilo To – bilo) .Osnova bravarije bila je obavezna za sva tehnička zanimanja.
Za ova srednje škole važna je i nastava konstruisanja umesto dosadašnjeg (dečijeg) tehničkog srtanja. Učenici bi uz uputstva nastavnika konstruisali neki opšte poznati predmet ( na pr. stolica) i pri tome bi poštovali državne standarde i tako usput naučili crtanje. To je izuzetno važno za razvoj novih proizvoda mašinogradnje i sistematsko održavanje strarijih mašina.
Praktična nastava u drugoj državi ne može biti dugoročna zamena za domaću školsku radionicu iz više uglavnom društvenih razloga- tamošnjih i ovdašnjih.
Druga država mogla bi dati nastavnike prakse koji bi ovde živeli i radili nekoliko godina.